Negde u proleće 2009 godine sam krstareći internetom naleteo na pojam Peak Oil. Za taj termin nemam neki zgodan (kratak) prevod na srpski jezik, ali evo o čemu se radi.
Peak Oil se odnosi na maksimum proizvodnje nafte i može da se primenjuje na pojedinačna nalazišta, grupe nalazišta, ukupnu proizvodnju države, regiona ili sveta.
Celu teoriju je prezentovao Hubbert još 1956 godine i još tada predvideo da će SAD doživeti Peak Oil negde između 1965 i 1970 godine, što se i desilo oko 1970 godine.
Što se tiče celog sveta ima raznih prognoza, od onih da je maksimum dostignut 2005-2006 do onih da imamo još 20-30 godina, pa čak i još 100 godina da stignemo do vrha.
E sad, šta nas briga za Peak Oil reći će neko? Pa briga nas je jer nafta odlučujuće utiče na stil života modernog čoveka i njegov standard.
Cene nafte i derivata utiču direktno na potrošnju i na porast troškova proizvodnje, što sve zajedno utiče na pad privredne aktivnosti, drugim rečima sledi recesija.
Neki se možda sećaju nedavne krize iz 2008 godine iz koje kao sada izlazimo? E pa cena sirove nafte je tada dostigla svoj istorijski maksimum i bila je 147 dolara za bure.
Posle sloma cena je pala na oko 30 dolara a trenutno je opet preko 90 dolara. Međutim proizvodnja nije prešla 85 miliona buradi dnevno čak ni kad je cena bila super – 147 $/b što je u najmanju ruku sumnjivo, jer, svako bi voleo da prodaje onu robu čija cena raste ili je na svom najvišem nivou, zar ne? To bi moglo da ukaže na nemogućnost povećanja proizvodnje da bi se zadovoljila tolika potražnja i umirila cena što u prevodu znači – maksimum proizvodnje je dostignut.
Sve to, naravno, ne znači da nafte više nema, jer izvađena je tek polovina ukupnih rezervi i to ona najbolja i najlakša za ekspoataciju. Preostalo je teoretski još toliko nafte, ali je ona slabijeg kvaliteta i teža i skuplja za vađenje.
Mi u Srbiji smo već prošli kroz periode kada goriva nije bilo ili ga je bilo izuzetno malo i sećamo se i preprodavaca i gužvi na pumpama i granicama i snalaženja oko prevoza i slično. E pa Peak Oil teorija ovo upravo predviđa ali na globanom nivou, i to sa nekoliko dodataka. Ratovi oko resursa, prestanak globalne trgovine i transporta, ludački visoke cene hrane, socijalni nemiri, propadanje centralnih organa upravljanja (čak i država), nestanak infrastrukture, propadanje socijalnih institucija itd.
U prvi mah kad sam pročitao prve strane o Peak Oilu, a zatim i druge (a ima ih mnooogo) zabrinuo sam se, ali sam čitao i druge izvore.
Ima naravno dosta i onih koji osporavaju ne tolko Peak Oil teroriju, jer je ona neosporna (svaki neobnovljivi resurs ima istu krivu), koliko ono što se prognozira, to jest krah civilizacije.
Većina protivnika smatraju da do prave krize neće ni doći jer, ili će nafte biti dovoljno ili će joj se pronaći zamena. Što se tiče prvog argumenta on se svodi na odlaganje momenta kada će do Peak Oila doći (što sam već pomenuo) ili u ekstremnom slučaju na teorije o obnovljivosti izvora nafte, u šta većina naučnika ne veruje.
Argumenti da će se pronaći zamena mogu da se svedu u oslanjanje na tehnologiju koja će nas spasiti, gde se zaboravlja da se iza sve postojeće tehnologije nalazi energija – u našem svetu jeftina energija to jest fosilna goriva.
O tome zašto do sada predlagana tehnologija ne donosi spas i o drugim značajnim stvarima vezanim za Peak Oil moram pisati u sledećim postovima, jer svaka od tema je dovoljno opširna da zaslužuje poseban osvrt.
